Delo

64 Д Е Л 0 нпсам, шала со мен не се игра. Јосиф не ми требат више, со ibera не одим да ме заколаш. Од сега не се двојим од теб.“ „Ђаво може со тебе и со коња Јосифа“ заврши Глигор натежући стакло са ракијом и дајући га после Долгачу и осталима. — По заласку сунца скуписмо се сви на крај села где доведоше и шест коња на које натоварише четничке сакме и тагарчета1 и испратисмо са два слабија четника да иду право у Дреново а наш је пут ишао у Долњане. У дугом нпзу према јасној месечини спустисмо се у Прилепско поље, оставивши за собом мирну планину у снегу и магли. Снег се кравио по брдима и натапао је цело поље са безброј иоточића разливајући се на неким местима у велике баре које морадосмо газити скоро до колена. У Слепчи дођосмо потпуно мокри, али нас ту дочека топла вечера, коју на брзу руку узесмо, и настависмо пут удружени са Јосифом и Бошком. Ишлп смо све друмом низ равницу. Овде онде синуо би под бреговима огањ или се зачуо удаљен лавеж паса. После два сата хода били смо близу мете. Иза једне мале узвишнце на сред поља било је згомилано село Долњане. Долњанци су још раније примили нашу чету, вечерас је требало да извршимо организацију и изберемо управу сеоску. Њихови изасланици, нрваци сеоски, дочекали су нас још у Слепчи пуни радости што нас внде у толиком броју. Било нас је близу шездесет. Што смо се више приблнжавали селу, све смо већн размак остављали један од другог, образујући дуг ланац који опасиваше село у полукруг. Од једном у селу принуцаше пушке, чу се галама и урлик узбуњених паса. Наша извидница опази према месечини неке прилике на раскршћу где се одвајао пут за Долњане од главног друма за Прилеп. „Ко је то?“ огласише се наши. Неколико пуцња и фијук танади преко наших глава беше одговор. Ирипуцасмо и ми у правцу где се оне сенке изгубише у ноћ преко орања. Дођосмо иа раскршће н ту крај баре нађосмо један кожух изрешетан куршумима. У исто време пиштаљка 1 Кожа од дивљих коза која служп место ранца и торбе.