Delo

96 Д Е Л 0 Сергије Иванович никако није трпео муве и брижљиво је затварао врата, отварајући прозоре на својој соби само ноћу. — Бога ми, нпсам ни једну! А ако сам пустио, ја ћу их нохвататн. Нећеш веровати, колика је паслада!... Како си ти провео дан? — Ја лепо. Та зар си ти цео дан косио? Па ти си, мислнм, гладан као вук. К.узма ти је све спремио. —• Не, нисам ни гладан. Јео сам тамо. Него да одем да се умијем. — Иди, иди, ја ћу сад доћп, — рече Сергије Иванович, мрдајући главом и гледајући брата. — Иди, иди брзо, — додаде он, смешећи се и скупившн своје књиге, спреми се да иде. Он се одједном развесели и није хтео да се растаје с братом. — А где си био за време кише? — Каква киша! Само попрскала... Ја ћу сад доћи. Дакле, ти си добро провео дан? Дивота! — И Љовин оде да се пресвуче. Кроз пет минута браћа су бпла у трпезарији. Ма да се Љовину чинило, да не може да једе, те је сео за ручак само зато, да не би увредио Кузму, али кад је почео јести, ручак му се учини изванредно укусан. Сергије Иванович, смешећи се, посматрао га је. — Ах, бешале, имаш једно писмо, — рече он. — Кузма, донеси, молим те оздо. Само пази, затварај врата! Писмо је било од Облонског. Љовин га прочита гласно. Облонски је писао из Петрограда: „Добио сам писмо од Доли, она је у Јергушову и послови јој не иду како треба. Отиди, молим те, до ње, помози јој саветом, ти све знаш. Она ће се тако радовати, кад те види. Сиротица, потпуно је сама. Ташта са свима још је на страни". — Дивота! Баш ћу да одем до њих, — рече Љовнн. Ако хоћеш, хајд’мо заједно Она је тако красна жена! Хоћеш? — А јесу ли они ту близу? — Тридесет врста. Па може бити и свих четрдесет. Али пут је одличан. Славно ћемо путовати. — Мило ми је, — смешећи се једнако, рече Сергије Иванович. Изглед млађег брата непосредно је изазивао у њему веселост. — Ала ти имаш апетит! — рече он, гледајући његово нагнуто над тањиром мрко-црвено-преплануло лице и врат.