Delo

ДВАДЕСЕТ ГОДИНА ПОЛИТИЧКЕ БОРБЕ 175 ■освијетити радикалима. Атентатор није још добро био ни саслушан, а жандари гонили су већ радпкале у тамнице. „Не може се никако разумјети разлог, за што раскраљ тако љуто гони радикале. Он гледа у њима ненријатеље своје династије. Радикали су, напротив, дјелима доказали, да су одани данашњој династији. Кад је Србија, њеколпко пута до сада, била у њиховој неограниченој власти, радикали су моглп извести тај свој план, да су само и помишљали на њ. Могли су то без заиријеке урадити особито онда кад је данашњи краљ био малољетан, кад су га они учили, како ће срицати прва слова. Таква помисао била је далеко од радикала. Они су се борили само за законито и уставно стање у земљи, а спољна лолитика њихове уже отаџбине да буде словенска. Раскраљ има друге разлоге. Показује их својијем дјелима. Он хоће да 'Србија буде пионир несловенскијех идеја на Балканском Полуострву. Он је и послан у Србију прије двије године, да сломије онај савез који је морао да веже мале балканске државе. Раскраљ кидише на радикале, јер је тај савез био увијек главна тачка њихове спољне политике. То је овијех дана, о атентату, изречно признао једаН дио Бечке штампе. „Да је Србија сада земља, гдје се поштује слобода, гдје је закон највећа воља; да се у њој не судп по заповједи човјека, који за новац мијења своје ноштене ријечи, као и прљаве кошуље; да се по тамницама у Србији, а по данашњијем истијем несрећннјем приликама, не догодише разне велпке незаконитости, — не би нам тешко било рећи, како ће свршнти и ова најновија хајка нротив србијапскијех радикала. Овако, поновићемо стару, малко измијењену ријеч: „Бог нека чува честитн срнски народ у Србији!“ У броју затим од 8 (20) јула 1899, тајећи поново што сам знао, тек да не нашкодим људима, који су невино страдали у тамници, нагшшем чланак „У Биограду“: „Кроз густу таму, која је у почетку била нрнтнснула тобожњу зајеру радикала у Србији против династије Обреновића, почиње по мало да продире зрака свнјетлостп. Најугледннје н најнеодвисније свјетске новине дошле су најпослије до закључка, да атентат против краља Милана ннје пншта друго, него пова замка, нанерена да удави пајбоље прнјатеље српскога народа у Србији. II која пе каже, да је н сами атентат поручен — а мало их је таквнјех — све су сложне, да све ouo