Delo

202 Д Е Л О није умела без њега да згодно измеша цело то друштво. Сви су седели као поповске кћери у гостнма (како се изражаваше стари кнез), очевидно не знајући зашто су дошли овде, цедећи речи кроз зубе, колико само да се не ћути. Добродушни Туровцин осећао се очевидно у туђој сфери, а осмејак његових дебелих усница, којнм је срео Степана Аркаднјевича, каодаје речима говорио: „Е, брајко, метнуо си ти мене међу паметпе! Да се штогод попнје и Chateau des fleurs — то је моја струка“. Стари кнез седео је ћутећи, погледајући са стране својим сјајним очицама Карењпна, и Степан Аркадијевич је разумео да је он већ смислио неку речцу, којом ће да окарактерише овог државника, на кога, као на кечпгу, сазивају госте. Кити је гледала у врата, прибирајући снагу, да не поцрвени кад Константип Љовип уђе. Млади Шчербацки, кога нису упознали са Карењином, старао се да покаже да га то нимало пе узнемирује. Сам пак Карењин био је, по петроградској навици, на ручку с дамама, у фраку и белој вратној марами, и Степан Аркадијевич појмио је по његовом лицу да је он дошао само да испуни задату реч и да, присуствујући у томе друштву, врши једну тешку дужност. Он је био главни узрок хладноће, на којој су се смрзли свн гости до доласка Степана Аркадијевпча. Ушавши у гостипску собу, Степан Аркадијевич се извини, објасни да га је задржао онај кнез, који је био увек котва епасења за сва његова одсуства и задоцнења; за један минут он их све упозна и саставивши Алексија Алекандровича са Сергијем Кознишевим, подметну им тему о русификацији Пољске, коју они заједно с Песцовим одмах дочепаше. Потапкавши по рамену Туровцина, он му шапну нешто смешно и примаче га жени и кнезу. Затим рече Катинки да је данас врло лепа и упозна Шчербацког са Карењином. За један минут он је тако премесио ово друштвено тесто да се гостинска соба чпсто преобрази и гласови живахпо зазвучаше. Само Константина Љовина није било. Али то је било на боље, јер, ушавши у трпезарију, Стеиан Аркадијевич, на своје запрепашћење, спази да иортвајц и херес нису узети од Леве-а, него од Депре-а и наредпвши да се ношље кочијаш што је могућно брже к Леве-у, упутн се онет у гостинску собу. У трпезарнји се срете с Константином Љовином. — Јесам ли одоцнио?