Delo

204 Д Е Л 0 Одавно се нисмо видели! — и она с очајнпчком одлучпошћу стисну својом хладном руком његову руку. Ви мсне нисте видели, али ја сам вас видео, — рече ЈБовин са сјајним осмеЈким ^pehe. Вндео сам вас, жељезничке станнце ишли у Јергушово. — Кад? — упнта она зачуђено. — Ви сте ишли у Јергушово, — говорио је Љовин, осећајућп да се гуши од cpehe, која му обузима душу. „II како сам ја смео да спајам мисао о нечему што ппје невнно, са овим дирљивим створењем! Да, чини ми се да је истина оно што говораше Дарија Александровна“, мислио је он. Степан Аркадијевич узе га за руку и приведе Карењину. — Допустите да вас упознам. — Он назва њихова имена. — Прнјатно ми је што се опет сретамо, — рече хладно Алексије Александрович, рукујући се с Љовином. — Зар сте ви иознати? — зачуђено упита Степан Аркадијевич. — Ми смо провели заједпо три сата у вагону, — смешећи се рече Љовин, — али смо изашли као с маскарада, заиптриговани, ја бар. — Тако штогод! Молим, изволте, — рече Стапан Аркадијевич, показујући у правцу трпезарије. Мушкп одоше у трпезарију и приђоше столу са закуском, на коме је стојало шест сората ракије и толико сората снра са сребрним лопатицама и без лопатица, ајвари, харинге, конзерве разних сората и тањири са комадићима француског хлеба. Мушки су стајали око мирисавих ракија и мезета, а разговор о русификацији Пољске између Сергија Ивановича Кознишева, Карењина и Песцова стишавао се са очекивањем ручка Сергије Пваиовпч, који је умео, као нико, да на крају најапстрактннје и најозбиљније препирке неочикавано доспе атичке соли п тиме нроменп расположење сабеседпика, учинио је то и сад. Алексије Александрович доказивао је, да се русификација Пољске може извриштн само услед внших принципа, који се морају унети у руску администрацију. Песцов је тврдпо, да један народ асимнлира други само онда, кад је гушће насељен. Кознишев је нрпзнавао и једио и друго, али са ограничењима. Кад су излазили из гостинске собе, Кознпшев, да би закључио разговор, рече осмејкујући се: