Delo

ДАСКАЛ МАНЕ 67 да ће се удружити и сложити с њнм rm да их видп Бог. Николнна нова наука, а његова стара памет и искуство — даће бедем, о којп he се свака сила вражја разбити у прах... Али не би тако и Мане постаде некако повучен, страшљив, ирезаше од нечега u само слућаше. Дође му да бежи у шуму, кад му саопштише да му долази ревизор, неки мрачни, болешљпви професор пз Скопља, који ће заседаватн на исппту и давати децн оцене. И ревизор дође изненада после подне, па право у школу, тако да Мане немаде времена покупити доста обичне деце, као што је увек радио кад му је когод од власти школске долазио, да би се похвашо велики бројем ученика. Мане се просто скамени, а овај поче да испитује оно неколпко ђака и да записује двојке. Види он, али трпи и ћути. Као велп: неће ваљда до краја. Ревизор му прозва ЈБубета, испита и — двојку. Мане се лагано подиже и некако сав шћућурен окрену се мрачну професору: — Ти се молам, господине, на Љубета белешка да не му расипаш. — Молим, нн речп! — скреса ревизор, н сиромах Мане седе као да се пови испод ударца. Најзад би прозван и његов понос, Крсте, који већ певаше заједно е њим у цркви и дивно помагаше поповима ири свештању масла. На њега се стари учитељ надаше као на ваљана ученика. Али оишти удес захвати u њега. Мане својим очима виде велику двојку, коју ревизор крвнички задебљаваше. Срце му препуче и он дрско прпђе овому немилостивому човеку: — Господпне, еекоја работа арна јет кога јет со мера. Секоје свирење и свој крај имат... Љубета ти го дадов, на снте им пзбатериса белешки. Ама Крстета тп го не давам. Оти јес најарен ђак. Ти што правиш, нејет иравина — то јет Господ да бранит! То до сего немам видено... Ревизор слеже раменима, па му онда рече да деца ништа не знају, да му рад и школа ништа не ваља и да му боље оцене не може давати. — Господ да бранит! — уздахну Мане па пође кући размишљајући о овој ненадној беди, која га нод старост задеси нп крива нп дужна ио дубоку уверењу његову. И што се ово окренуло све на њега и докле ће? И тек дубоко у ноћ 5*