Delo

X Р 0 П II К А 119 имају врло незнатну маеу, или да се просто изразимо, врло незнатнЈ тежину. Кад би комета још била обавијена каквом атмосфером, онда би анероид (барометар) показивао тамо необично ниско стање, јер притисак атмосфере зависи од масе оног тела, које је њоме обавијено. Свакоме је већ познато, да на високим планинама, због слабијег притиска који тамо влада, вода кључа на много нижој температури него ли у долини. То важи и за све остале течности. Кад се комета приближава Сунцу, мора се из наведеног разлога на њој развити у великим размерама процес испаравања, који бива у толико јачи, у колико се комета већма приближује Сунцу. Лако је, при томе, разумети, да се тај процес најпре и најјаче развија на оној страни њеној, која је према Сунцу окренута. Код великих комета се баш стварно и види како се светлосна материја одваја од њиховогајезгра. Hajnpe се јфвљају светлосни млазеви, који иду ка Сунцу; доцније изгледа као да се развијају ерупције на махове при чему се љуспасте и снопасте светлосне материје откидају од главе и крећу ка Сунцу. Али наскоро затим престаје такво кретање и материја се повија назад и тиме се почиње градити реп. Тада се добива утнсак, а у ствари и јесте тако, да ту делује једна сила, која продукте испаравања враћа натраг, а која међутим нема никаквога утицаја на кометско језгро, јер оно без икаквих препрека продужава своје кретање по закону Сунчевог привлачења. Још се одавно знало да постоји та т. зв. одбојна (репулсивна) снага Сунчева, али се за дуго није могло знати какве је природе та снага и одакле потиче. Помишљало се на електричну снагу, за коју се поуздано може узети да одиста игра велику улогу, али се ипак само помоћу тога пе може појава довољно објаспити. Затимје, пре више година, физичар Максвел, на основи своје нове електромагнетске теорије светлости, извео закључак, да светлосни зраци врше извесан притисак на оне површине, на које ударају, од прилике онако као што то чини ветар на непокретне предмете. Доцније су успела два американска научника да и експериментално докажу тај т. зв. светлосни притисак. Да би читаоци лакше схватили тај експерименат, ја ћу овде указати на један пример. Узмимо за пример две оловне лонте, од којих једпа има два пута већи преч-