Delo

452 Д Е Л 0 кажу, се n’est pas tres bien vu a Petersbourg. Али шта да ce ради! Само га је то могло подићи. Јашвин — његов пријатељ — све је изгубио на картама и спремио се за Србију. Сврати једном до њега и убеди га. Сад га то занима. Молим вас, поразговарајте са њим, ја хоћу да га разонодим. Тако је тужањ И као за пакост, зуби га почеше болети. Вама ће се он обрадовати. Молим вас, говорите с њим, он се шета с ове стране. Сергије Иванович рече да му је врло мило, и пређе на другу страну воза. V По косој вечерњој сенци џакова нагомиланих на платформи, у своме дугачком палето-у и намакнутом шеширу, метнувши руке у ншагове, шетао је Вронски као звер у кавезу, на двадесет корака брзо окрећућп се. Сергију Ивановичу учини се да га Вронски види, али се прави као да га не види. Сергију Ивановичу то беше свеједно. Он је стајао више сваких личних рач.уна с Вронским. Тога тренутка је Вронски у очима Сергија Ивановича био знатан радник на великом иослу, и Кознишев сматраше за своју дужност да га охрабри и похвали. Он му приђе. Вронски стаде, загледа се, познаде га и крочивши неколико корака на сусрет Сергију Ивановичу, врло снажно стиште му руку. — Може бити да и нисте хтели да се видите са мном, рече Сергије Иванович; — но да ли вам ја могу бити чиме користан ? — Ни с ким ми не може бити тако мало неиријатно видети се, нао с вама, — рече Вронски. — Извините ме. Пријатности за мене нема у животу. — Ја разумем, и хтео сам да вам предложим своје услуге, — рече Сергије Иванович, загледајући у очевидно патничко лице Вронскога. — Да вам није потребно писмо за Ристића, за Милана? — 0 не! — као једва разумевајући рече Вронски. — Ако вам је свеједно, онда да шетамо. У вагонима је таква запара. Писмо? Не, благодарим; за смрт нису потребне никакве препоруке. Макар за Турке... — рече он, осмехнувши се самим устима. Очи су и даље имале срдито-патнички израз. — Да, но вама ће лакше бити ступити у односе, који су