Delo

ЈЕДНА ВЕСЕЛА НОЋ Пријатељима који се чуде. Ви знате да сам бедан и сирома’; Не разумете сада са мном што је. Сав свој бол ја сам оставио дома, II дон’о душу чисту, срце своје... Не мислим, сада, на крваве часе Што бише досад, — они се не броје... Сад вина амо, једном и ја да се Кб човек прави покажем међ људма: Да познам срећу наше срећне расе, IIII да је, силом, задржим у грудма!... А кад одавде опет одем дома, Мој бол ће, опет, старим својим ћудма, Показат’ да сам бедан и сирома’... Велимир Ј. Рајић.