Delo

60 Д Е Л 0 Тек уговором Париског Мира од 30 Марта 1856 године Дунав је оглашен за међународну реку. Овом уговору претходила је Бечка Конференција у марту 1855 године, на којој су биле заступљене: Енглеска, Француска, Аустрија, Русија и Турска. Предмет дискусије на овој конференцији био је један пројекат о слободи провидбе на Дунаву, поднет од стране аустријског делегата, графа Prokesch Osten-a. Главне одредбе аустријског пројекта гласиле су: 1. Одредбе Бечког Конгреса од 1815 године односно слободе пловидбе на међународним рекама имају се применити и на Доњи Дунав, т. ј. на току Дунава од турско-аустријске границе па до ушћа. 2. На овом делу Дунава не може се наплаћивати никаква такса за пловидбу, која не би била нредвиђена у овом уговору; али ово пеће важити за привилегије стечене ранијим уговорима; 3. Установиће сеједна Европска Дунавска Комисија, која ће имати да обележи потребне корекције на ушћу и реченом речном кориту Дунава, и која ће доносити правилнике о пловидби и речној полицији за тај део реке. 4: Као извршни орган фигурисала би комисија прибрежних држава (Аустрија, Русија, Турска). Пројекат графа Прокеша није наишао на пријем код делегата осталих држава. Пре свега тражило се: да се слобода пловидбе не огранпчи само на Доњи Дунав, већ да обухвати цео ток Дунава од места где постаје плован па до ушћа. Самим овим, разуме се, добилн би чланство у комисији прибрежних држава и Баварска и Виртемберг. Сем тога критиковано је и ограничење слободне пловидбе у корист раније закључених уговора, и предлагано: да они остану у снази само у толико, у колико се не би косили са принципом слободне пловидбе. На Бечкој Конференпији није се могло доћи до споразума, и прелиминарни пројекат мира од 1 фебруара 1856 године садржавао је само једпу општу одредбу: слобода пловидбе на Дунаву п његовом ушћу биће огарантована европским институцијама (комисијохч), у којима ће све силе уговорнице бити подједнако заступљене. Положај прибрежних држава одредиће се према нринцнпима, инаугурисаним на Бечком Конгресу.