Delo

♦)0 д е л о — Колнко вам је година? — Осамдесет, — лупну девојка, гледајући са смехом на фокусе, које је правио рукама и ногама играч уметник. Одједаииут се засмеја н пзговори гласео, да су сви чули, једну дугачку п цпничку фразу. Васнљев се збуни н, не знајући какав израз да да своме лицу, успљено се насмеја. Осмехнуо се само он, а сви осталп — његовн нрнјатељи, музиканти и женскнње — чак нпсу ни иогледалп његову сусетку, као да је нису нп чулп. — Частпте ме лафнтом! — оиет рече сусетка. Васиљев осети одвратност нрема њезину белом порубу и гласу и оде од ње. Њему је пзгледало загушљиво и прегрејано, н срце је ночнњало да куца споро, али јако као чекић: једандва-три! — Хајдмо одавде! — рече, повукавши сликара за рукав. — Чекај, пусти да свршнмо. Док су уметеик и меднцннар свршавали кадрил, Васиљев је, да не би гледао на женске, посматрао музиканте. На клавпру је свпрао некн пристојан старац с наочарима, који је личио на маршала Вазена; на внолпну — младић са смеђом брадицом, одевен по последњој моди. Младићево лице није глупо еи испијено, већ, наиротив, наметно, младо, свеже. Одевен је био с вољом и укусом, а свпрао је с осећањем. Питао се: како ли су он и тај пристојан старац стнглн овамо? Зашто се не стиде да овде седе? 0 чему ли мисле кад гледају на ово женскиње? Кад би на клавиру и вијолини свирали људи исцепани, гладни, мрачни, пијани, са подбулим и туним лицима, тада 6и њихово присуство можда било и разумљиво. Овако Васиљев ништа није појимао. Он се сећао историје пропале жене, коју је некад прочитао, и сад је налазио да та човечја слика с осмехом, који потпуно признаје кривицу, нема ничег заједпичког с тим што сад види. Њему се чинило да не види пропале женске, већ неки други, са свим нарочити свет, њему туђ и непознат. Да је раније видео тај свет негде у позоришту, или прочитао о њему у књизи, не би поверовао... Женска са белим порубом опет се закикота и опет гласно рече неку одвратну фразу. Осећање гађења савладало га, те поцрвене и изиђе. — Почекај, п ми ћемо! — викну за њим сликар.