Delo

Б А С Т У П 63 — Из које сте губерније? — Ја? Далеко... Из Черњиговске. — Лепа губерннја. Тамо је лепо. — Лепо је онде, где нас нема. „Жао ми је што не умем онисивати прнроду, — помисли Васиљев. Могао бих је тронути описивањем природе. Мора бнти да воли што се тамо родила“. — Вама је овде досадно ? — упита он. — Дабогме. досадно. — А зашто не одете одавде кад вам је досадно? — Куда ћу? Да просим, шта ли? — Лакше је и просити, него овде живети. — А одкуд ви то знате? Јесте ли просили? — Просио сам кад нисам имао чиме да платим за учење. Па чак и да нисам просио, то се само разуме. Просјак, ма какав био, ппак је слободан човек, а ви сте робиња. Црнојка се протегли и сањивим очима пронрати лакеја, који је носио на служавнику чаше и селтерску воду. — Частите ме портером, — рече она, зевајући опет. „Нортером... — помисли Васиљев. — А шта би било кад би овог тренутка ушао твој брат или твоја мати? Шта би ти казали? Био би ти портер, мислим...“ Одједном се зачу плач. Из суседне собе, у коју је лакеј понео селтерску воду, брзо изиђе неки плав човек са црвеним лицем и срдитнм очима. За њим је ишла висока, нуна домаћица н викала крештавим гласом: — Нпко вам није допустио да бијете девојке по образу! Код нас долазе гости бољи од вас, на се не туку ? Шарлатан! Диже се врева. Васиљев се уплаши и нобледе. У суседној се соби плакало и јецало искрено, као што плачу увређени. И он је појмио да ту заиста живе људи, нрави људи, које, као и свугде, вређају, који страдају, плачу, моле за помоћ. Тешка мржња и гађење уступише своје место јаком осећању сажаљења и мржњи на онога, који је увредио. Он појури у ту собу, где се плакало. Кроз редове флаша које су стајале на мраморном столу, видео је лице патничко и влажно од суза, па му пружио руке и ношао један корак к столу, али је одмах с ужасом одскочио натраг. Она што је плакала, била је пијана. 1"УРаЈући се кроз немирну гомилу, која се око нлавог човека скупила, он је пао духом, уплашио се, као дечко, и чинило