Delo

НЕОВИТАЈШЗАМ у садашњој биологијп 437 IIo Дришу, дакле, нису нп срества ни формативне дражи довољне за објашљење морфогенетских појава и не могу битп •одговорни за локализацнју карактера при диференцирању хармонично-еквииотенцијалних система. Хемијска теорија не може органску форму, по Дришу, објаснпти стога, штоје форма, за коју је материјал везан, тппична не само ради поједнних конституената форме, као што су руци или нозн поједине костп, него је и нарочити облик типичан. Хемпјска теорија не може никада дати разлог за типично стварање форме, јер атоми и молекили могу ону форму објаснити, која је стереометријска, као што су кристалографске, али не могу облик скелета, руку и ногу. Не може се ни машпна узети за основ хармонијских система, јер нп једна машина, која је типично саграђена у три нравца у простору, не може се делити и не могу јој се делови одузети а она да остане иста. Никаква каузалност, која се оснива на просторној констелацији физичких п хемијских елемената, не може се узети да је одговорна за индивидуално стварање форме. Константа Е, дакле, пе значи резултанту и ефекат какве констелације; она није кратак израз за комплицирано стање ствари него је израз за прави елеменаг природе. Живот и стварање форме није нарочита констелација анорганских нојава, него је ствар за себе, и биологија није примењена физика и хемија него автономна, главна паука. Тај фактор Е зове Дриш, по Аристотелу, ентелехијом и та анализа и констатовање фактора Е чине ирви доказ Дришева — витализма. Развој и стварање форме јесу епигенеза не само у описном значењу; ентелехија означује впталистичку епигенезу. Као што се види, иојам еквипотенцијалног система и изучавање појава диференцирања, а нарочито проблем локализације, довели су Дриша до првог доказа витализма и до иоставке ентелехпје. Но осим тих сингуларно еквипотенцијалних система, постоје и тако звани комилексни. Док су код обичних система, сва акта иоједини чини, који у појединпм случајевима од елемената буду извршени, и скуп свих чинова ствара хармоничну целину, дотле код комплексних еквииотенцијалних система сваки поједннп елеменат врши коплексна акта, т. ј. такве чине, који показују у простору и у времену многострукост. И ти комплек€ни системи оснивају се на појму нроснективне потенције и на могућој судбини елемепата.