Delo

64 Д Е Л 0 нар, јужно воће, смирјанска шара из Смирне, мираб — где Турци клањају и т. д. Поред ових старих српских шара, које су сачуване, и ових турских, које су потребне да се сачувају као историски докуменат, почеле су се међутим увлачити и страначне шаре као „венци од немачких кутија“ и др. Претила је опасност, да пиротски ћилимови не изгубе своју националну боју, јер су Пироћанке врло лако схватиле све нове шаре по поруџбини. Са тих разлога Задруга Ћилимарска својим циљем и задатком сачувала је старе шаре, а Женско Друштво је прихватило други задатак, који је исто тако важан, да нове народне мотиве проналази и да их усађује у ћилимове. Поред овог задатка, Женско Друштво се стара, да изучи и усаврши ткаље у раду, да им даје потребна упуства у раду — ткању, како би то њихово ткање припомогло, да ћилимови буду што лепши. Женско Друштво је својом иницијативом и отворило школу у Пироту, али изгледа да и поред те своје патриотске жеље тавори с дана на дан. Помоћи ни са које стране није добило. Држава није увидела значај његовог племенитог циља и до данас му није дала помоћи, која је неопходно потребна. Оно има да се бори са многим незгодама у остварењу свога задатка. На првом месту не може да набави раденице — ученице. Ниједна раденица неће лако да се прими, да ради нове шаре, јер је то нов посао, за који је потребно ново учење и ново студирање. Старе шаре оне раде певајући, а нове тако не могу. Стога Друштво мора много више да плаћа раденице, него ли Трговачко Удружење, Задруга и приватни трговци — купци. Овим се ствара нова тешкоћа, јер Друштво мора да повиси цену ћилимова, а тиме губи купце. Због тога је Женско Друштво принуђено, да нове, лепше шаре, бољи квалитет сировине, даје по истој цени, као и она два удружења — установе. Зато Друштво својим добитком једва подмирује трошкове, који су несразмерно велики. Друштво нове шаре прикупља из Босне, Сарајева и Дубровника. Школа има 12 разбоја и 15—20 ученица. Ученице су или почетнице, или старе раднице. Почетнице раде на мањим радовима. У школи има једна учитељица и једна надзорница. Друштво и једну и другу плаћа месечно; ученицама плаћа по 2—14 динара на аршин; на једном аршину раде увек по две раднице, сврше га за 1—3 дана. Израђује и по поруџбини и за трговину — Базар у Београду. Наруџбина има толико много,