Delo

110 Д Е Л О чекао је с грозничавим нестрпљењем, дан идућег састанка. Подносио је потмуло дејство дочувене клевете, слично тровању. Човек иде тамо амо, осећа се болестан само по једном боном и неодређеном немиру. Међутим отров се развија у крви и букнуће у страшној несрећи. Извесно, младић није веровао стално у срамне оптужбе које је Колета поднела против Сузане; али, понављајући их да би их побио, навикао је, готово припитомио свој дух. У тренутку кад му је Колета говорила, није чак хтео ући у расправу сличне безочности. Почео је да је расправља, хватајући се за знак искрености Сузанине да не би пропао у страшни бездан сумње и најбесрамније љубоморе. Шта би од њега кад прими, још у почетку тог тако жељеног састанка, доказ, необорив доказ да та искреност није била онаква у какву је веровао? Дошао је у мали стан у улици де Дам са брижним изразом на свом лицу који није измако погледу Сузане. Али на њено нежно: „Шта ти је?“ навео је као разлог један неправедан чланак што је изишао у новинама. Затим би га готово стид због овог невиног извињења, толико је његова љубазница метнула љупкости ракавши му: — „Велико дете, да ти немаш завидљиваца, не би имао успеха". — „Говоримо о теби...“ беше он одговорио уздрхталог срца. „Шта си радила откако те нисам видео?" Да га је Сузана осматрала тога тренутка, погодила би са каквим страхом он јој поставља ово питање. То беше једна замка, невина, наивна, па ипак замка. У три дана, сумња је довела тог одушевљеног љубазника на ову тачку неповерења. Али Сузана беше према њему тачно у истом положају, у којем се Дефорж налазио према њој. Није могла мислити да Рене може радити другојаче него по карактеру који је у њему познавала. Како би помислила да се ово дете прегони са њом ко ће бити лукавији? — „Шта сам радила?“ одговори она. „Па најпре ономад у вече ишла сам у позориште Жимназ са мојим мужем. На срећу, ми немамо више шта да кажемо једно другом... Могла сам мислити на тебе целе вечери као да сам била сама, и жалити за тобом. Тако сам сама кад сам са њим?... Ти говориш о жалостима твога живота као уметника. Кад би ти знао жалости мога живота као жене из високих кругова и меланхолију тих кулука од забава, и јад тих излазака на само. — „Дакле, било ти је досадно у позоришту?“ навали Рене.