Delo

92 Д Е Л О и спаса душа, намењена можда и да подстиче код других племениту ревност, тиме што ће показивати како узвишени дух прошлих столећа још није потпуно изумро. Како сам био желео да се користим вашим љубазним позивом, али је немогуће било. Али ма на који начин, на ком месту било, ја се још надам да ћу се срести с вама, пре него што умрем. Остајем увек ваш пријатељ и најоданији слуга В. Гледстон. 16. ЕПИСКОП ШТРОСМАЈЕР ГЛЕДСТОНУ, 26. септембра 1882. Сажаљевам неизмерно што сам пропустио прилику да вас нађем у кући нашег заједничког пријатеља, лорда Ектона у Сен Мартену; али ви сте били хитали да се што пре вратите у Енглеску. Послови којима сте ви посветили своју славну и бесмртну енергију, су најбоље и најсветије ствари. Они се тичу благостања и интереса целог човечанства. Један од тих послова, онај што се тиче несрећне Ирске, вековима потиштене, је најславнији међу свима. Ирско питање је ствар правде; оно је интимно спојено са правичношћу која је тријумфовала у патњама и смрти нашег Спасиоца. Таква ствар не може изумрети. Она обично триумфује баш у моменту, када неправедни и слепи свет мисли да је напуштена и покопана. Победа ирске ствари биће, ја сам тврдо уверен, круна ваше славне делатности. Ја најдубље ценим сву племенитост ваше преданости тој ствари, јер садање стање мог народа је врло слично са положајем Ирске. Ма да сам врло стар и ма да ми је здравље врло слабо, ја се још надам да ћу вас можда видети и одати вам своје поштовање у Енглеској. Штросмајер, епископ. Дописивање је завршено трима даљим писмима Штросмајеровим, која није потребно наводити in extenso. Прво писмо (датирано 26. септембра 1886) упознаје Гледстона са г-ђом Марле, бугарском списатељком, која моли за писмо једно на председника Француске Републике Гревија. Друго (датирано 1888, месец нечитак) је писмо хвале и честитања Гледстону поводом његова јубилеја. Оно садржи комплименте који су несумњиво срдачни и истинити; осим комплимената у њему нема ничег другог.