Delo

ВИЗИЈА ЖИВОТА 173. * «* Са цртом живота, тешко замишљена На озбиљном лицу и косом од злата. Опуштено лишће, клонуло млитаво, И само се чује гусеница низа, Како тек зашушти и лишће нагриза. Тешко замишљено ћути небо плаво. А кад се трећи пут врата отворише, Појави се једна'сва у црном жена. Пред вратима плаче сва у црном жена. Обвијена тугом сузе бола брише. А туробно звоно врео ваздух лелуја, У даљини бруји тешко Алилуја. И бол неки чудан, као отровно пиће, Од слика живота зрацима посути'; Дремљива паланка страшно доле ћути. Од ове визије занеми ми биће. НЕЗНАНИ ПРИЈАТЕЉ Из старог замка бурно кроз ноћ хучи Весеље и свирка; сјаје прозори. Унутра око младога витеза, Крај црног вина пуно пријатеља. А нежни певач пево је песму: „Срце је моје јадно, рањаво, Сваком га нудих, свако га 66, Сваког ког сретох сматрах пријатељем.. Па сам свакоме срце отварао Ал’ сам се увек зато варао. Срце је моје јадно, рањаво. Ал’ једног дана ће се моје срце Затворити у болу за свакад, И тад ћеш узалуд, о прави пријатељу,.