Delo

180 Д Е Л О Курјак се лагано упути право к њима. Зечићи задрхташе, чим су спазили вука, прибише се једнО’ уз друго, и у нади, да ће их вук оставити на миру, повикаше у глас: Је ли, вуче, да смо ми и сувише мали за твоју глад? Курјак, после неколико тренутака! размишљања, приђе, испружи своје незграпне шапе у њихово угодно гњездо и одговори лагано и с чуђењем, као да други одговор није ни могао бити: Моји слатки и лепи малишани, истина је цела да сте за моју глад и сувише мали, али ни за моју ситост нисте сувише в^лики. ОРАО И КУРЈАК. Нешто старост, нешто снег и лед, нагнаше једне зиме старог орла, да се удружи са старим курјаком. После дужег и мучног трагања нашли су некакав мали тор с неколико мршавих оваца, без чувара. Вук је требао да донесе плен, а орао да га причува. С великим напором:успео је стари курјак да изнесе и последњу овцу. Срећан што је савез уродио тако добрим плодом, и гладан, хитао је колико је могао, да што пре стигне испод сгарог грма и изврши деобу. Кад тамо, нигде ни орла, ни плена. Престрављени курјак поче загледати свуда, док случајно не спази на врх дрвета орла, а по дебелим гранама пребачене овце. Шта је то савезниче!? — запрепашћено повика курјак.. Као што видиш — одговори орао — спремио сам да извршимо деобу на сигурном месту. М. Вукасовић.