Delo

•476 Д Е Л 0 била уметност. То је била само једна вештина, једна умешност. У примитивним земљама обично се не прави разлика између уметности и вештине. Ту се види само умешност, вештина да се уметност истакне, а не види се уметност која се умешношћу и вештином служи као једним средством. Види се средство а не види се циљ, види се, речју, оно што је спољашње, а не оно што је унутрашње, што се крије иза тога спољашњег. Та вештина и та умешност била је у наших глумаца традиционална. Онај који је имао највише глумачког инстинкта, тај је с највише успеха присвајао туђу вештину и туђу умешност. А онај, опет, који је, уз тај инстинкт, имао највише талента, тај је присвојену вештину донекле модификовао, прожимао је својим темпераментом. У томе се, уосталом, и састојала једина њихова оригиналност. Ми немамо ни три глумца који су, посредством својег талента, умели вештину да уједине са уметношћу, јер су по свему били више виртуози него уметници. Они својом игром нису отварали нове уметничке видике, нису стварали нова уметничка срецства којима ће се најбоље изразити сви покрети душе, нису износили нова схватања о креацији карактера. Они су, већином, износили присвојену или модификовану вештину, износили су присвојене или модификоване глумачке трикове, износили су и подвлачили су оно што је спољашње, оно што се види, а не оно што ie унуграшње, оно што се не види. И та њихова вештина постала је традиционална, постала је, на крају крајева, један позоришни шаблон. Позоришни шаблон није подлежан никаквим утицајима, па, према томе, ни оваквим изменама. Позоришна уметност у Европи прошла је, за последњих тридесет година, кроз неколико фаза. После романтике, после велике фразе и широкога геста, заводе Мајнинговци историјску верност и проповедају „извесну, релативну стварност". „Слободно Позориште" у Паризу и оно у Берлину широм отварају своје капије натурализму. Четврти сталеж се пење на позорницу, глумац занесен теоријама о натурализму, игнорише публику која је невољни сведок једне породичне драме и окреће јој леђа. Дикције и патетике више нема. Глумац, тетурајући се, иде по позорници са рукама у џеповима, јер натурализам забрањује сваку живу гестикулацију. Место краљева, тих убица у великом стилу, и маркиза, тих готована по милости божјој, прелазе преко позорнице пијани пролетер којем је натурализам сугерирао веће претенсије, него што их имају краљеви и маркизи. После натурализма долази поезија бајке, личности по-