Delo

106 Д Е Л 0 али ја, ако будем имао среће, могу у Москви кафе-ресторан отворити на Петровци1. Јер ја готовим јела — специјално, а у Москви ниједан, осим иностранаца, не може да служи јела специјално. Димитрије Фјодоровић је гоља, а нек позове на двобој најпрвог грофовског сина, па ће му и тај изаћи, а чиме је он бољи од мене? Колико је само пара спирио брез сваке употребе. — На двобоју мора да је лепо, — примети наједаред Марја Кондратјевна. — А због чега то? — Па тако — страшно и храбро, нарочито кад млади официрчићи с пиштољима у рукама један на другог пуцају због неке. Просто — сличица. Ах, кад би и девојке пушћали да гледају, ви не можете замислити како бих волела да тако што видим. — Добро је, кад он сам нишани, али кад њему баш у њушку нишане, овда је то најглупље чуство. Побегли бисте с оног места, Марја Кондратјевна. — Па зар би ви збиља побегли? Но Смердјаков је не удостоји одговора. После тренутног ћутања, разлегну се опет акорд, а фалзет стаде грцати последњу строфу: Ма се колко старо Да се ја удаљим И животом сладим У великом граду! Ја жалити нећу! Никад жалит’ нећу И чак никад жалит’ не мислим! Ту се деси једна неочекиваност: Аљоша наједаред кину; на клупи се наједаред умирише. Аљоша устаде и пође према њима. То беше збиља Смердјаков, кицошки обучен, напомађен и тешко те не набренован, у лакованим ципелама. Гитар лежаше на клупи. А дама му беше Марја Кондратјевна, газдаричина кћи; хаљина на њој беше отворено-плава, са шлепом од два аршина; девојка беше још млада и не би била ружна, али јој лице беше преко мере округло и страшно бубуљичаво. — Хоће л’ се брат Димитрије скоро вратити? — рече Аљоша што је могао спокојније. Смердјаков се полагано диже с клупе; подиже се и Марја Кондратјевна. 1 Најотменија улица у Москви.