Delo

БРАЋА КАРАМАЗОВИ 447 још што да кажеш — хоћеш ли још што додати?" — просто се могло читати у његовом пажљивом погледу који се беше чисто упио у Ивана Фјодоровића. — А зар ме не би и из Чермашње дозвали... ако би се онако што десило? — викну наједаред Иван Фјодоровић, однекуд наједаред страшно повисивши глас. — Па и из Чермашње ће вас... узнемирити... промрмља Смердјаков скоро шапатом, баш као да се био збунио, али и даље пажљиво-пажљиво гледајући Ивану Фјодоровићу право у очи. Само Москва је даље, а Чермашња ближе, па ти, ваљда, путни трошак жалиш, кад тако наваљујеш баш за Чермашњу. Или ме можда жалиш, што ћу морати много заобилазити ? — Сасвим тачно... промрмља Смердјаков гласом, који се већ беше пресекао, гнусно се смешећи и опет се грчевито спремивши да за времена одскочи натраг. Али Иван Фјодоровић се наједаред, на велико чуђење Смердјаковљево, засмеја и брзо оде на капијицу, и даље се смејући... Ко би погледао на његово лице, тај би јамачно закључио да се он никако није стога засмејао, што му је било пријатно. А он и сам ни зашта на свету не би могао објаснити, шта је било тада с њиме у том тренутку. Он се кретао и ишао као у некаквим грчевима. Фјодор Достојевски. (С руског превео Јован Максимовић)