Delo

44 Д Е Л 0 — Са мном или са собом. — Са собом што ми је данас успела једна велика ствар, и што имам тако лепу жену с којом ћу поделити радост. — Ти волиш више себе но мене. Ти уистину волиш само себе. Ти, егоисто!... — Има нешто у томе, да ја волим себе, и зато волим тебе, што си ти један део, најлепши део, срце моје личности. Ти си символ мог победног, великог живота! — Значи: ти ме волиш док си срећан, а ниси срећан док ме волиш. — Ха, ха, играш се речима. — Не, не, драги. То значи, чим би те снашао велики бол, неуспех или туга, ти би ме престао волети. — Тебе јадан човек и не сме волети. Ти си добро рекла, да ја посрнем, одрекао бих те се у срцу. Да паднем у беду, ја бих те гурнуо од себе и омрзнуо. — Зашто? Како то? — Ах, манимо то ! Све су то речи. Ја сам срећан и љубим те, срећо моја. Жена је постала брижна. Није разумела његове речи, и устручавала се да му приђе ближе. — Хајде, причај, шта си то данас доживео. — После. Прво ћемо вечерати. Госпођа Пенц се једва расположила иза друге чаше шампања, који су они мешали црним вином. Милош је цело време ћеретао о дневним догађајима, о репертоарима и о концертима, а затим прешао на тепање. Она је особито волела ту његову нежност, која јој је личила миловању кадифне тигрове шапе, у којој и при најнежнијој милошти бдију у полусну опасни нокти. Када су погасили сијалице, те је само једна у другој соби крај врата бацила комад светлости преко пода, жена се наслони на голи лакат, а другом руком гладећи Милошеву гргураву косу и замоли: — Но, причај, ала си грозан. Зато си ме и звао, а сад се даш молити. Требала сам ћутати одмах, па би ти сам одмах код врата почео. Милош Ока скрсти руке под главом и зажмиривши горе, пут плафона, почне говорити раздрагано и гласно, сматрајући лепу жену крај себе само као слушача, само као средство, које му омогућује да гласно искаже њему самом тако пријатне мисли.