Delo

КРОЗ живот (Приповетка из савременог живота) XV Давид је с том намером и пошао на свадбени пут, да оде у Римине. Он ни на том путу није могао да се одрече својих послова. Он је знао да he се онде састати са Стеваном Завишићем, који га је непрестано звао и нестрпељиво ишчекивао, пошто му се никако није ишло кући. Давида су опет други важни послови увек задржавали, и истом му се сада дала прилика да се једва једном одазове позивима Завишићевим, који већ годинама бежи од куће и лута по туђини. Стеван Завишић био је један од оних људи, који на први поглед нити задобивају симпатије нити их изазивају у даљем дружењу с људима. Већ му је изглед био немио: из дубоких бразда на лицу вирила је помрчина, што је људе нарочито одбијало; брада му је била подужа, растресита и раштркана, по крајевима већ добро седином пробијена, и он се у говору вазда њом играо и нервозно је чупкао; округле сиве очи, беху избуљене и вечитим црвенилом окружене од очних капака, који су иолуотворени били, и ако Завишић није био пијаница; на челу му се опажале јаке модре жиле. Био је адвокат у једном мањем месту у Бачкој. После смрти свога имућног оца, претворио је све наследство у новац и од адвокатске канцеларије начинио новчани завод. На тај се начин за врло кратко време јако обогатио, али је долазио врло често и у сукоб с људима, који су за њ имали веома немилих последица. Али се, понегде нешто жртвујући, понегде користећи се својом адвокатском умешношћу, увек умео извући, да не дође у сукоб с кривичним закоником.