Delo

18 Д Е Л 0 Г. Петровић отвори. — Једно писмо за вас, — рече писмоноша. — Аксентије! Пола је четири. Ти ћеш одоцнити за канцеларију, — чу женин глас из побочне собе. Ишао је убрзаним кораком. Погледа на писмо које је још држао у руци, отвори га и прочита. Било је врло кратко: „Меница од 420 динара, на којој сте ви акцептант, протестована је. Изволите је у року од два дана регулисати, да не би била тужена Суду.“ На самој капији Министарства г. Аксентије се срете са својим шефом. Он застаде, да пропусти шефа, скиде шешир и дубоко се поклони, са облигатним и љубазним осмехом. — А! ви сте нешто задоцнили, г. Петровићу? — Извините... случајно... процеди г. Аксентије. — Ништа, ништа, — рече шеф достојанствено. — Ово је, ипак, врло добар човек, — помисли г. Аксентије, и уђе у канцеларију на свој свакодневни посао. Сима Пандуровић.