Delo

ЈОШ НЕКЕ КРИТИЧКЕ ПРИМЕДБЕ 249 противнициу самоме почетку распре имали на својој страни само — старије године и виши, дугом „мирно-допском“ службом задобивени ранг Ну осим свега тога ја мислим да се не варам, кад кажем да је цела та несретна распра поред личних мотива имала један дубљи значај и узрок, а тај је био у томе, што су се сукобиле две супротне струје, које су се јасно опажале у врховима покрета, а то су биле: с једне стране чисто народна струја, која је одушевљавала и покретала масу народа, да куражно уђе у ту неравну борбу, а с друге стране струја лојално-династичка, која је покрету давала обележје борбе за цара и династију; Стратимировић је у тој фази покрета био најизразитији и најистакнутији представник народне психе, модерно-националнога правца, а ону лојално-дворску експозитуру представљала је та Стратимировићу противна група официра1 са патријархом на челу. Стратимировић је с пуним основом казао о својим противницима, као што је горе наведено, да су сувише ћесаро-краљевски и да су експоненти реакције и камариле, а његови су противници опет миали довољна основа, да Стратимировића оптужују као противника цара и династије, јер је он доиста сматрао, да је срп ском покрету главно обележје и циљ, да војује пре свега за народ и његона права, а не да буде само измећар за цара и династију, што је веома лепо изразио, добацујући својим противницима, да треба прво бити Србин па онда Аустријанац. И тако су обе завађене стране, једна другу сасвим правилно оцениле и карактерисале и једна другој место и улогу одредиле. Да је Стратимировић на према патријарху и на према својим поменутим противницима ћесаро-краљевским официрима био збиља најистакнутији представник народнога правца у покрету то није тек само нека моја комбинација, то је засведочено пре свега великом популарношћу, коју је он уживао у народу а специјално у оружаном народу — у устаничкој војсци српској, против које 1 Ту ваља имати на уму, да нису никако сви народни официри били противници Стратимировићеви, него да је један знатан број официра био уз Стратимировића и радо га признавао као команданта, што се нарочито јасно показало, кад је у марту 1849 некакав мајор Бунчић од цара постављен за команданта војске, којом је дотле врло успешно командовао Стратимировић. Кад је Бунчић једним прогласом позвао војску, да само његове заповести слуша игноришући Стратимировића, онда су тридесет и четири народна официра протествовали против тога, признајући само Стратимировића као команданта.