Delo

ИЗ НАУКЕ 0 ЖИВОТУ 267 појављују, не постепено, под утицајем спољње средине, прилагођавајући се лагано њој, већ једним скоком, независно од околине". Према томе де Фриз мисли, да су све биљне и животињске врсте постале на начин на који су постале његове нове врсте енотера. Он даље вели, да се од једне нове врсте не јавља само један једини примерак, већ увек више њих, и то се понавља у више махова, само ако зато има узрока. Неке од тих врста постају из године у годину. Јединке које се први пут јаве са квалификацијама једне нове врсте назива де Фриз: мутантима. Оне су родитељи једнога новога стабла. Мутације наступају код појединих врста у извесним размацима времена, који су, свакако, врло дуги. „Природа покушава, вели де Фриз, с времена на време да створи нешто ново и боље“. Време кад нека стара врста експлодира у нове врсте назива де Фриз: мутационом периодом. У свакој мутационој периоди организација по правилу постаје за један ступањ савршенија. „Колико је корака од почетка па на овамо организација учинила, толико је дакле морало бити и мутационих периода". До душе мутације не морају увек бити прогресивне, оне могу бити и регресивне. Експлодирање може да се врши у свима правцима. Што се тиче времена које протекне између појединих узастопних мутационих периода де Фриз мисли, да је то време у почетку далеко краће, тј. у почетку је развитак текао далеко брже, мутационе периоде су биле далеко чешће него сад. „Мале експлозије нашега стабла биле су чешће, све се кретало и тискало, док нам сад изгледа да природа мирује“, вели де Фриз. „Јасно је, да то опадање брзине у еволуционом процесу није било наједаред, већ постепено". „У почетку је било дело, тада се ишло снажно и брзо напред, живот се уздизао све новим путевима. Али мало по мало развитак је почео у току геолошких периода да малаксава. Са појавом човека изгледа да је постигнут циљ. Сад иде све тако тромо, да нам се чини као да је развитак завршен. Само у његовим последњим потезима мислимо ми још да учествујемо". То је укратко, али ипак сасвим јасно изложено друго гледиште о томе, како је текао развитак биљних и животињских врста. И сам Јоханзен, творац појма о „чистим линијама“, који