Dijalektika prirode

тичке формуле, којима је затим Клајпејрон дао геометриски облик, сачувале значај до данашњих дана, па су их Клаузијус и Клерк Максвел искористили у својим радовима. Карно је продро скоро до основе ствари, а оно што му је сметало да потпуно разјасни питање то није била оскудица у чињеничком материјалу, него једино унапред створена погрешна теорија. И то погрешна теорија, на коју физичаре није принудила нека злобна философија него философија коју су они сами измудровали помоћу свог сопственог натуралистичког метода мишљења а који толико надмашује метафизичко-философски метод. У Седамнаестом столећу сматрана је, бар у Енглеској, топлота за својство тела, за „кретање нарочите врсте (а тоћоп о{ а рагllсиlаг ктб, IНе паЈиге о{ мН!сН Наs пеуег ђееп ехрlаlпес! 1п а sаl]s{ас{огу таппег). 10 ) Тако назкла топлоту Т. Томсон две године пре открића механичке теорије топлоте (ОиКте о{ ЈНе ЗсЈепсез о{ Неа{ апс! Еlес{пс!{у, 2псl ес)., Iопс!оп, 1840). Али у Осамнаесгом веку све више и више се гурало у предњи ред схватање, да је топлота као и светлост, електрицитет, магнетизам, нарочита материја, а све ове нарочите материје разликују се од обичне материје тиме што немају тежину, што су импондерабилије.

10 ) кретање н-арочите врсте, чиј-а суштииа није «икад била довољио објашњена.

74

Фридрих Енгелс, Дијалектика природе