Đul-Marikina Prikažnja

96

а салте се Један пут сас њега срето... Болан, болан, једва пдеше; срете ме кад пдешем са свекрву ми у татковп, па ме гледа, п Ја у њпговп очп погледа п тпке мп застаде нпшто у грудп, заптп ме, не могу да дпЈам, не могу да сп душу повратпм... У ! ЧуваЈа Бог од такву муку свакога-!... А к’да чу што Је умреЈа, а Ја дањом како камен, а ноћом, к’д Мпта сппЈе, плачем, плачем... Ама нећу впше за тоЈ. Трп дана да зборпм па не бп могала дертовп ми да кажем; а да сам писмена:

Што је гора, да је дис’ артпја, Што је вода, да је мурићепа Па не би могала јади да псппшем.

II Јоште на кога се од Господпново проклесто познаде, ћеш се зачудиш. Ете, на кпрТодорчу, знаш, па онога кпр-Тодорчу што ме мене мрзеше на њега? Умре му девојче, Агна. убава како ружица, како љубичпца; п млогп му жал Јоште доЈде иа главу... А онаг сам чула што све оној таЈ кир-Тодорча иапрајп : Јербо прп татка мп је збориЈа лошо за Ђошу, прп Ђошу пак за мојега татка. ЗбориЈа што ће си ои, Ђоша при тол’ки своЈ мал, при дућани, прп куће, прп лојза, од својега приЈетеља Цинцарина бидне иред НишлнЈе у иосмешу: и за чеиз, иза снаЈпне аљине, пза