Đul-Marikina Prikažnja

64

дину и кад’н-пармак ? сама сам зборпла: »Овој ће сн је на гижу берем до Божпћ, па којс сп је најблаго и најубаво, нака га пзручка зет на татка мп, мој Дпмптраћ. I '. У овуј сам багачу Димитрпју појала, у њума сам се, мислејећп за њега, радувала... Несам могала внше, ст’мнн мп се: плачеКпм п трчећим појдо у собу куд легамо, тике нпкп та на сокакња врата: чук! чук! Татко ми је у обор, бос на папуче, горе је салте на једну басмену антернју, доле на човане чешпре, без потколенке, без појас, на главу му бел келепош... онакој како к ,- да сп је човек дом’. Чучнуја прп један прпсад, па нпшто ч’чка сас чпкијпцу око њега; лева му се веђа диза, уста мрдају, кој знаје, нпшто збори, мисли. К’д чу чукање, он скоро та за чпвпју. Отвори врата: у обор улезе кпр-Тодорча. Чпнпше здраво жпво па узеше да се гледају, никако се, не знам, чудно гледају. Тај кир-Тодорча како татко ми, у теја годпне, салте што му коса побела. Чело му, ете, никако малечко, а ноо голем, па модар како патлиџан; муотаћи сп је пзгризаја та штрчу тпке мрвка над усницу т’нацку п модру;

7 Кадунпн прст (бе.ш грожђе, дугуљаотих зрна).