Đul-Marikina Prikažnja

на јесен но на пролет. II трава зелена како у пролет, п лисје зелено, јербо слана јоште не беше пала ни једанпут. А кол'ко је убаво, онаја павучпна салте се разлетела, па како кроз обор пројдеш, она тп се Фатп за косу, ако си пак муж, за капу... Татко ми седе, ирекрсти ноге, а нана донесе ракпју и киселу краставицу, па узе да га служи. Тпке он: Седи, аџике. Нана седе, и то на варке, како ће да рппне дор гу татко салте за ништо погледа. Он попи чашку ракију и узе да реже сас чпкијпцу краставпцу, зборејећп: А виде ли кир-Тодорчу, аџпке? Не, аџијо. С’г је бпја при мене... Уморан, завалија, уморан, познава се... Иде чак из лојзе, пеш, а стар сп је човек... Нана ми ћути. Е! Од с’г к’д идеш у цркву, иза њигово здравје свећу да палиш. Заш’, аџпјо? Заш’?... Што не запалимо девојче... за тој. Нана виће не питује, јербо зна татков ми табијет. Пита ли за ништо два три пут, а он узне та се расрди.

67