Đul-Marikina Prikažnja

стадпново девојче, Ђул-Марика, ја ама наФиле: не ме је било мнло пч за ништо. А што ми татко спрајп чепз! Туго, душеци ! Туго, јоргани! Све селемија ! Све телија! И кол’ко ми ката аљине спрајп напред, још тол’ко с’г, па све убаво, па све красно, све од Васка Стамболпју, рођенога брата на Дору Стамболпју пна овуј Кира-Тану; а он си је стоку доноспја све пз Стамбол; дућан му беше у чаршпју првп, нсто како с’г на Туре Ване. Такој! А што год ће си ми купи татко, он ппшин нанану; „Нака се донесе дом’, па си узни од оној што бегендише Марија.® Не бутам се у долап, а све чујем, тол’ко вика... Туго!... Све беше за прикажњу! А што ми бе’у убавн чеврики, па јеглаци: ники сам везла кад бе’ иод нишан за Димнтрија, а ники јоште к’да сам ишла у мајсторицу... На честито ми дојде цел град, викају ми честито и гледају по мој чеиз и по моје аљине чуду се. А и ја се сама у моЈ памет чудим, п мука ми: „зашто," мислешем, „боба ми сТ спраља овакав чеиз и оваке аљине к’да му овај зет неје како онај?... а А што ми Мита прати черкез салте срма! Око шију и око рукави и низ иазуке везена шемшета. Па човааа ! Кој зна кол’ко си је гроша бија аршин.

81