Dositej Obradović u Hopovu

~"

16) да је опнојдопу што ноони који су ишли у монахе, да донесу у манастир своје имање, као дар "и жртву. Тако је било, наравно, у манастирима општежителним. Кад је у манастире продрла осопштина. монаси су, ушавши у манастир, своје имање из света, разуме се задржали КОД себе. 3)

Митрополит Вићентије је у монашким правилима забрањивао осопштину, али само у непокретностима; осопштина у новцу и мањим стварима изреком је допуштапа, као што се види из 28 чл. монашких правила: „Ко дође у општежитељан манастир, „вен 0606пан свод што је при доласку донео са собом у ма: настпр или што би после стекао, било новце или друге ствари, нека покаже игуману и братији, и нека се уведе у протокол манастирски, зарад многих разлога, нарочито због смртног случаја који бп се могао догодити напраспо, па путу или ма где“. Из овога је јасно, да се имање у новцу калуђеру не брани, само

се тражи да се опо не крије по не таји, да не би дошло до каких неприлика у случају напрасне смрти. Уверићемо се после, да су хоповски калуђери заиста имали новаца п драгоцености, п пошто је укинута овопштина, Али нигде не нађох да су своје имање уводили у протокол. И ако је ово правило управо ишло њима у прилог, они као да нису волели ла се зпа шта има у њиховој кеси. А зашто је законодавац овај параграФ упео у монашки устав, видећемо после па једном случају.

Кад је после генералне визитације митрополит послао трп настојатеља да попишу калуђерску осопштину и да извиде, колико је који манастир и који брат дужан (види напред стр. 39), забележили су ти његови прегледачп п ово у Хопову: „Сје да кто имћетђ каковое сродство которое б из монаствра. помошци требовало здђ не обрфтохомљ“. Ова нас бе= а А инат

13) Голубински ]. е. 118.

праљљаацнени а 27

прсњоми

„аезаачагонареиш радни

и

сва ~