Dositej Obradović u Hopovu

Глава УГ Калуђери Доситејева времен“ Па аа

да не употребљавају „мастен или украшени!“ Из оваких забрана се може судити на што су тежили наши калуђери.

Али се простом забраном није могло стати на пут струји која је дубоко извирала из природе људске и која нас код монаха тако светеких мисли, као што су били наши у Досптејево доба, ни мало не изнепађује. Идуће године мора митрополит да забрањује да се не троши одвише на одело.2!) (Види се лепо, да сад нису трошили из својега шпага). Онима који имају одела нека се настојатељ не усуди ново куповати, поручује митрополит, док се манастир не опрости дуга, а који су „нави“ и немају одела, те нека насто-

јатељ пошље „у персони“ у Карловце, „да јего упу-

тити можем, како ће себе одјејаније испросити 4 (Види се колико је митрополит веровао настојатељеким извештајима). Ва Доситејево време је раскош у оделу нашироко захватила. Калуђери, особито игумани, ношаху ћурдије од „цајгов скупих и чохе многоцјене“, постављене свилом: на рукавима, место гајтана и ширита, беху „капци или залисци“ од кадие или свиле. Опасиваху се, место ременом, појасом од кадпое са сребрним кончама, а за појасом сат („что пе приличествујет Мом то опи носе) Место свежолоро ко Као таху на главу капе од кадиое и свиле, или шешир и калпак. Ношаху и палице сребром оковане.

Кад је ово гиздање прешло сваку границу, морао се Ненадовић опет умешати. У августу Про Је: архимандрит Вићентије ишао по манастирима да У обично време смени управу и служитеље. Том је приликом забранио „под лишенијем чести и безчестнаго паказанија“, да се друкчије одело не носи него једпако, од чохе, и „које приличествује монашескому званију“.2>) Али то митрополиту није било доста. У

ИЕ =

РЕН ВА НИНА 8 АЕ РИБОМ НОСИО за) Хоп. Цирк. Прот. бр. 64 (10 апр. 1129). за) Хоп. Сабор. Прот. под 11 авг. 1759 г. Исто у Кру“ шедол. Саб.

ТЕ пол 6 ава 1109.

перон

| || 4 |

ући