Dositej Obradović u Hopovu

Џр

118 Доситеј Обрадовић у Хопову

се хранили радом својих руку, него су мислили, да. су дужни зарађивати толико, да би могли помагати сиромасима и хранити бедне п невољне... Али је човек слаб. Монаси су таким животом стекли у друштву велик углед, свет је гледао у њима Божје људе, чинио им је добра, дабогме, на свој, светски, начин, да би тако задобио и купио њихове молитве, И монаси су у том попустили. "Тако је почело обезбеђење манастира даривањем непокретног и покретног имања монасима. '5)

Монаси су онда експлоатисали то поштовање друштва, те су сами тражили од побожних људи новаца, на пример, да украсе цркву, да оправе и дограде ћКелије. Тако се мало помало изметнуо прави смисао мопаштва. Изашло је, да је хранила монашка раса. Кад су после навале Турака православни мапастири попаљепи и оплењени, а добра им поотимана, калуђери су допали крајње сиротиње. Онда се искање милостиње и просјачење по народу могло и разумети, али је то постало права страст балканских калуђера. За турске управе, а у прво време после Велике Сеобе и у Карловачкој Митрополији, наш народ је био упућен манастирима, јер је парохиских пркава било мало. У народу се, од чести утицајем самих калуђера, од чести од незнања, створило мишљење, да помињање живих и мртвих у манастиру више вреди него у парохиској цркви.“) Романтичан положај манастира у шумама, најивно веровање светине у еплу светитељеких мошти, све је то чинило своје, те се народ на

јата слегао око манастира п давао.

У Досптејево доба бпло је скупљање милостиње и провјачење у пуном јеку, поред свега тога што је манастир имао онолику земљу. МИ народ је давао, давао и од добре воље, а и од невоље, кад би манастирски путници закуцалш на вратима. О том нас

16) Голубинскш |. е. 110. 1) Голубинеки |. е. 116.