Dositej Obradović u Hopovu

154 Доситеј Обрадовић У Хопову

писма „себћ (дакле су и себи лично просили!) или свосму монастврао“ скупљао.

Види се већ из Вићентијевих правила, да су путници затајивали један део скупљених прилога, и он баца тешку клетву на таке. Али то није помогло; чини се да су калуђери после укидања осопштине, видљива имања, све више тежили за имањем које се може крити — за новцем. Ненадовић је, најзад, до. би манастиру што више спасао, морао попустити слабости својих калуђера. У једном циркулару 0 огорчењем кори Фрушкогорце за „сребра и имђиз рачевје“, а овамо је ужити монашкаго паче же обтцежити главизна: чистота, нишцета и послушанје“. Чуо је, вели митрополит, и дознао, да многи путници штс добију и испросе себи присвоје, а манастиру или ништа или нешто мало донесу. него употребе „на свон ужитки.“ Стога, ако би брат који се шаље на милостињу желео награде, допушта, да му се да десети део од сакупљених новаца или ствари, али се пре поласка на пут мора на то заклети. 73)

Колико је била укорењена грамзивост 34 имањем и страст просјачења, види 66 особито из тога, што су и они калуђери које је митрополит слао 16 епархији да народ исповедају употребили ову при лику и за прошњу. У нас је данас сваки свештени“ уједно и духовник (духовни отац, угоржиба) ш има права да исповеда верне. Алп није било увек тако у православној цркви, па ни код нас. Кад је Доситеј био у Хопову, вије сваки свештеник имао праве да исповеда, него само некоји, које је митрополит за то одредио. Овај обичај потиче из старих времена, = уведен је стога, што није сваки свештеник био спо„обан за духовно лечење, није сваки бпо покусав лекар душе. Нашло се већ у веома стара времена. да су монаси најзтоднији за ту деликатну дужност,

АИ А АЕ НИ ЕНИ РАНИМ а Пре“

25) ДПиркулар од 9 јан. 1167 г. (Хоп. Дирк. Прот. Пењ.).

||