Dubrovačka trilogija

108 ИВО ВОЈНОВИЋ,

ГОСПАР ЛУКША мирно пушећи

· није полетио !

ДУМ МАРИН

нагло према њему А ко је криво Ко... Ког...

ГОСПАР ЛУКША

као горе

Ја. ДУМ МАРИН

остао с устима отвореним, па, у чуду, не излази из њега него један дуги, забезекнути Ох!

ГОСПАР ЛУКША

као горе, мирно, наравно, гледајући сада дим, сада жеравицу.

Браво! — Тако ме густаш! — — „Ох!“ и ништа друго. — Па да и хоћеш, не би ти дошло друго на памет, Дум Марине мој! — Јер ни сто-

тину, ни тисућу „ох!“ не би ти спјегало, зашто су властела брез власти остала баш како дебло брез жила, а зашто је пак народ брез властеле остб како тијело брез душе...

ДУМ МАРИН

који се пруца као хоботница на остима

А ко ти говори, госпару, да је тако...

ГОСПАР ЛУКША

нагло се обрнуо, па лупнувши руком по таволину, погледао га оштро у лице

А ко ти говори, пароче, да није тако...

ДУМ МАРИН

увукао се у се као спуж, па блиједим, мало престрашеним погледом