Dubrovačka trilogija

НА ТАРАЦИ 11

ДУМ МАРИН И

госпару Лукши полако

Ех! Наш пук! Да је стотину овакијех с вашом главом, госпару Лукша, па би слободни били. (Олаве

у Ђардин.) ВИЦА

госпару Лукши Ако дође когод, што ћу им ријет

ГОСПАР ЛУКША Ето им тараце и ено им госпође Маре. (Одлази)

ВИЦА

низ тарацу

А ако дође госпођа Славе

ГЛАС ГОСПАРА ЛУКШЕ

Ха! ха! с њезином војском! Кад је не видим, може и она. Ха! ха!.. (Чује се његов смијех из Ђардина.)

ВИЦА

остала на врху скалице, поздрављајући.

Чувајте се низа скале, госпару ! Слуга Вам се, госпару Дум Марине!...

ГЛАС ДУМ МАРИНА Адио, Вица! ВИЦА огледа се још трен за њима, пак доходи на тарацу. Ускошена је и зловољна. Почела редити таволин. Адио, — адио и Бог вас просвијетлио ! (Уређује што је нередно) Све побјед говорити викат : — Вица, кафу! — Јеле чибук! Пере, штап: — ух!... (скупила све, што је картушина) Све картушине!... (Отворила шкрабицу па све турнула унутра) На! — не би ми се још ћело, него да их вјетар разнесе, како ономадне!