Dubrovačka trilogija

НА ТАРАЦИ 128

двјема рукама држи се прага. СОлијепа је. Лице је старо, увехло, али пуно трагова давне љепоте. Косе готово сасвим сиједе, затегнуте су и раздијељене у два прама до испод уха. На глави прна „шкуфијица“. Обучена је у сиво одијело, а на раменима црни сплетени шал од вуне. Очи су велике, укочене, празне. Она улази на тарацу полако, али сигурно. За час се зауставила и остала непомична, као да слуша. Пак зове

Вица!... Вица!... ђе спг...

ГОСПАР НИКО

не окренувши се и не обрћуби се Нема је. ГОСПОЂА МАРЕ

зачуђена п радосна Ох! — ту си, Нико!... (Пошла је полако до таволина, опипала све, што је одавна на истоме мјесту, и сјела у столац. Мирно и благо) Чинило ми се, да сам јој чула глас. ТОСПАР НИКО

као горе

Пошла ми је зазват дјетића.

ГОСПОЂА МАРЕ

која је била извадила бјечву из џепа и хтјела да плете; подигнувши главу

Ох2!... ГОСПАР НИКО

слави санвн, бешћутан, као и прије, до таволина, пак истим гласом, окрутним и сухим

Адио, Маре! ГОСПОЂА МАРЕ обрнула се према његовом гласу, као да га гледа

Ђе ћеш» | ГОСПАР НИКО

идући полако, откле је дошао

Ђе му драго!