Dubrovačka trilogija

130 ИВО ВОЈНОВИЋ'

ИДА Дигла се и она, пак ју је ухитила испод руке, те шетајући се полако оспријед по тараци, наумице

А 1пђапђо 2

ГОСПОЂА МАРЕ милујући је по рупи

Ооћ ђеПа! — Ваља живјет — ваља трудит.

ИДА живахно, продирно, кано да су јој се отворила врата, откле ће јој изити задушена чежња; — зауставила се, пак се сва стисла уз тетку

Јес... јес!... Ох! лијепе, здраве ли ријечи: трудит! — Не чини ли ти се, тете, како да је нешто ведрије у души — кад је чујешг... — Не, ти не знаш, које је весеље ријети: „нијесам 60гата, ма сама сам!“, пак: — „ја добивам за мене, за моју драгу чељад и — НПпатепфе — слободна. сам!“...

ГОСПОЂА МАРЕ која је помно слушала звук тога веселога клицаја и нешто зачуђена

Нути... нути... ентузијазма!

ИДА. као горе, а обавила је старицу око паса, пак наслонила лице о лице

Пак спремит сваки мјесец који фијоринић... мало помало... како мрави прије зиме. А кад вјетар замахне, онда купит мајци штогод, да се згрије, послат и брату у Вијени, да и он јадан мало одахне!2...

ГОСПОЂА МАРЕ

одалечивши се мало од ње, немирна, смркнута

Што ми ту фантастикаш 2