Dubrovački razgovori

ЗВУЦИ 47

поставши политиком силази међу људе, и не треба се чудити што у тој стварности не постиже оно што је постигла у царству чисте мисли. Француски Енциклопедисти нијесу замишљали Револуцију онакву каква је испала, иако је она њихово дјело, њихове идеје у људској стварности. Ко је крив: или људи што су такви какви су, или философи што не знају какви су људиг Али у сваком случају није право да се први куде а други уздижу.

— Нека је тако, прихвати Зец, али је истина да је мали број дао оно чиме се човјечанство поноси и у чему ужива. Велика већина онијех који уживају у разним техничким проналасцима нијесу кадри ни разумјети на чему се исти оснивају, а камо ли штогођ изумјети. Да је цио свијет као они, не само да се не бисмо возили у дивним аутомобилима, него ни обична колица не би била још пронађена. Готово нико од онијех што љети у Лападу онако похлепно и ружно уживају, не би познавао ништа од тога да им пјесници и умјетници нијесу открили љепоте мора и сунца. Алпи су изазивали само осјећање страхоте и хладноће док Жан-Жак Русо није открио њихову поезију. Данас се сваки глупи туриста пренемаже пред ма којом развалином; али на затрпаноме Римском Форуму пасли су волови и краве све док умјетници и научници нијесу открили поезију и љепоту прошлости. Ни нашег родољубља не би било без пјесника, јер они су ти који од косовског пораза начинише славу, од Милоша витеза, а од Марка јунака. Прелистајте само историју па ћете виђети....

— Не волим историју која мртвим документима хоће да обори оно што је живо у једном народу, примети Милован Ранковић. Ми сви видимо живе Милоша и Марка, тако да нам никакви историјски подаци о њима нису потребни. Шта мари какви су били, кад знамо кави јесу. Јест, Милош је за нас оличење витештва, иако не бих умео казати у чему се састоји његово витештво; јест, Марко је симбол јунаштва, макар и услужног.

— Нико не утиче на стварност живота као пјесници, продужи Зец. Увјерен сам да се без њих не би знало за другу љубав до животињске, јер они су поезијом обавили привлачност жене, створили су највећу варку у овом варљивом свијету, једини њихов гријех али безмјеран...

— Ха, ха, ха! непоправљиви Зече! насмеја се дум-Нико; платићеш скупо то једнога дана.

— Никад! одговори Зец одлучно.

— Лепо збориш, синовче, примети Милован, али... Хтеде рећи још нешто што се изгуби у осмеху и сјају очију. А што велиш о песницима, јест, велика је њихова моћ. Сматрамо их као да живе изван стварности, а ми стварност кроз њих гледамо. Узми овај пример: шта би била Мачва да није имала свога пес-