Dva carstva : roman

ДВА ЦАРСТВА | 229

мајући варошане, и живо се препираху око нечега. Неко упита: — Има ли чету»

— Не знам.

— Он ће нас поклати! — узвикну игуман. Запалиће... — '"Оће! — одобрише неколико радника.

— Па што стојитег — дрекну Никодим. —

Ако немате пушке, сикире у руке!

Одједном затрешта капија под снажним ударцима. — Еееј... отварај!..

У јутарњем ваздуху се осети језа. Чуло се дисање појединаца.

— Питај га шта хоће. — прошапта игуман.

Василије приђе капији. Остали се приближише такође, али је сваки гледао да остане на домаку каквог заклона. Нико ни за часак није сумњао да Остоја нема иза себе чету, распоређену по камењару.

— Шта ћеш, Остојаг — зовну Василије својим благим гласом.

— Да се предам, брате, да се предам. Шта се као жене затварате, поклати вас нећу.

— Шта каже» — упита игуман.

Хоће да се преда...

Игуман се прекрсти.

— Кажи ти њему да се он овде нема шта предавати, ово је манастир... нека иде у срез.

—- Игуман ти поручује, — викну опет Василије, — ако ти је до предавања, а ти иди у срез па се предаји.

— Нећу у срез! Овде хоћу!

— Неће у срез... — викнуше игуману.

— Питај је ли сам.

— Јеси ли сам, Остоја»

— Јесам, брате, јесам! Десницу сам Краљеву донео. Отварајте јер ћу све да полупам.

— Сам је, руку донео.