Figarova ženidba ili Ludi dan : komedija u pet činova

120 БОМАРШЕ

МАРСЕЛИНА (у заносу).

Не, моје срце које је вукло нешто њему, није само знало зашто; то је крв говорила у мени.

ФИГАРО.

А мени, мати, здрав разум, који ми је био као нагон кад сам вас одбијао; јер ја вас нисам мрзео, то доказује и новац...

МАРСЕЛИНА (враћа му његова писмена). Он је твој; узми своју признаницу, то ти је мираз.

СУЗАНА (баци му своју кесу). Узми и овај.

ФИГАРО. Велика хвала.

МАРСЕЛИНА (у заносујл Пошто сам као девојка била доста несрећна, хтела сам постати најбеднија жена, а сад сам најсрећнија мати! Загрлите ме, децо моја; у вама ја спајам све своје нежности. А колика ће тек моја љубав бити, децо, сад кад сам срећна колико човек може бити!

ФИГАРО (разнежен, живахно).

Та стани, драга мати! Стани! Нећеш ваљда да ми из очију потече поток суза првих за које знам 2 Ако и теку, од радости су! Али каква глупост! у мало се нисам постидео ради њих: осетио сам како ми теку, између прстију. Погледај (покаже своје растављене прсте) и задржавао сам их глупо! Бестрага стиде! Хоћу да се у исто време смејем и плачем; два пут се у животу не доживљује оно што ја осећам. (Загрли матер с једне, Сузану с друге стране).

МАРСЕЛИНА. О мој мили!