Francuski romantičari i srpska narodna poezija

О

уступа ни старој Италији ни старој ГрчкојаА у лепоти земљишта, у разноликости предела, у оргиналности нарави и инспирација“. Морлачки песник, са турбаном око главе, са вишњевим чибуком и ножем у шареним корицама, у вече и у планини, уз гусле (сија) пева једнолике јуначке песме о подвизима старих словенских витезова. језик његов је хармоничан и сладак, слобода стварања је; велика, и он својим мислима кити старинску баладу коју му је ђ предање завештало. Ти планински песници, као Вергилијеви пастири, утркују се у песничкој вештини, ко ће лепшу песму испевати. Илирски песник свира и у гајде, и око њега игра коло (Ко1о), весело, стра- | сно, које иде до занетости и манитости, док | играчи изнурени не попадају око песника. Никада песме салонских песника, валсеви | виртуоза и симетрични балети хореографа | не производе тако одушевљење и пијанство као дивљачни акценти пустињског импровизатора. „Младост друштва је као и младост живота, пуна илузија и уживања са којих искуство боју скида а време собом носи“ Ваља чути морлачку песму! Фортис ЈЕ покушавао да је опише, али није био у