Francuski romantičari i srpska narodna poezija

МИН а

племенише Асан- агинице, велича њену дирљиву простоту, њену ретку снагу, извесне црте које иду до узвишености, поједина места достојна Вергилија и Расина. (Он наглашује како у тој лепој народној. балади, класичној у многом погледу, нема оних лажних и претераних ситуација, усиљености и празних декламација, грчевитих | и болесних страсти, ладнога кићења, као

што је у данашњих песника, чија дела | толико одговарају природи, колико ва- | шарска рвања веџбањима старих гимна- | стичара. У Жалосној пјесанци сам бол је дискретан, готово нем, као бол Ниобе. У тој народној песми морлачкој Нодје на-. лази потврду да је права и велика пое-. зија проста и одмерена. „И није моја кри- | вица, завршује он, што су ме толики песници, моји сувременици, нагнали да за пример узмем дивљаке. ја не тражим ништа боље но да га нађам код њих“).

1 Још једном приликом Нодје је писао о илирској књижевности, 0 којој је, у ствари тако мало знао. Позват за сарадника у РОгспоппате ае !а |сопуегваноп, чије је прво издање изишло од 1832 до 1839 године, Нодје је имао да напише чланак језик и КњижЖевносш илирска, и тај чланак штампан је у ХГ књизи другога издања, која је изишла у Паризу 1856 године. Нодје у томе чланку даје неодређена саопштења

Па