Francuski romantičari i srpska narodna poezija

руке о гвоздене шипке тамничкога про-

зора. „Несрећна кћери, пева старац, није

више дан свечаности наших, дан када у племену одјекују песме од радости, када се твој отац заплака од среће и нежности, јер му се кћи родила... Оплакуј са мном ратника кога нема више, над боловима деце његове, над тугом стара оца његова који оста сироче части свога племена, као јалово псето које због старости штеди секира дрвосече. Плачи са мном над лепом Иском, слатким цветом мога живота, нежном надом моје неразумне старости; оплакуј јадну Иску коју другови и другарице неће повести пред олтар, јер ваља мрети...“ Певајући ту елегију, старац је дошао до самога бедема, бацио гусле и ханџаром пробб срце Иске, не могавши јој дати последњи загрљај. Под стрелама са замка, унуци једва понеше рањена старца, и гоњени хајдучком потером дођоше до мора. Да би спасао последње изданке свога племена, да би они могли изнети сроје главе старац се жртвује за њих, скаче у про валу, а унуци се докопају острва. „И при поветка о Бегу Спалатину, о његовој мртво „унуци и његовом спасеном племену нај