Glas naroda

135

'г ^ =="- = . БРОЈ 17. „Г Ј1 А С Н ЗАНАТЕ Када се Инглези настанише на острву Чузану, требао је некн инглески официр нову униФорму. Пуковнијског кројача није могао добити, већ мораде узети неког кројача Китајца (Хинеза). Еако овај не би могао сам без прегледалице ни скројити ни сашити униФорме, то му оФицир у ту сврху даде стару једну униФорму са закрпом на леђима. Китајац обави свој посао одмах и по краткомвремену донесе нову хаљину. Али гле чуда! Мајстор се са свим владаше по прегледалици, те тако не заборави ни закрпе на леђима, већ и њу начини. Тако јављаху инглеске новине за време китајског и инглеског рата, који се водио у последњим четрдесетим годинама, као диван оглед китајске образованости. Ми се смејемо томе бенаку Китајцу; али у томе има и за нае грке истине. II у нас ћеш наћи Китајаца кијамет, и то сила више, него што би и помислити могао. Нисмо још дотле дошли, да бнсмо могли самосвесно са Фарпсејима ускликнути: „Господе, хвалимо те. што нисмо такви, као што су Китајци!" Очевидно је, да и занат мора бити вештина. Само, ако је то збиља тако. само су се онда попеле занатлије на вршак, на којн ваља и они да се успну. Онда су се истргнули из онога робовског занатлука, којп нам тако очигледно излази на видик у ономе прнмеру Китајчевом. Онда не Ие они радити само по старом калуну каквом, који их гони, да пазе на сваку закрпицу, јер јој не знају и не увиђају значења. Онда не ће раднти но старом каквом пропису. него Не самостално измишљати и прилагодитн сваки поједини случај свакидашњим околностима. Онда су истом узвншеникао слободни људи над својнм занатом и вреде, да их човек уважава исто онако, као што уважавамо научника, вештака или другу коју личност, којасесвојимзнањем и умењем наднела над обичним светом. Онда не ће ниједан бити то, што је други.јер ће сваки према својим способностима и средствнма радити ово и.г оно, дајући једно другоме оно, што је коме потребно. Једном речју: онда смо сви једнаки, јер сви. смо само једно другоме слуге, а н не опажамо тога. Онда ће се истом занатлије моћи споносом звати занатлије н с ноносомће чоћн рећи: Ми се латисмо заната, јер је „цена заната већа нег' злата" и јер је „занат златан". Речи су те златне речи и вреде, да нх за чај сак мало дубље прогледамо, пре него што пређемо на праву цељ овоме чланку. Љтди смо, паније ни чудо, што обично тражимо и нштемо нешто са свим друго, него што имамо и за што смо ту. I ...

А Р 0 Д А." ГОДИНА IV.

НАУЕА. Као да нам је урођено, да тражимо срећу вишеу даљини, него у близинн својој. За то лако и завидимо онима, који привидно живе боље, него што ми живимо. За то и није никакво чудо, штосемеђу занатлијама и радницима на занаду Јевроне појављују тежње, који смерају на преврат друштвенога реда. Наравски, кад раднициу зноју лица свога заслужују своју кору суха хлеба, онда ће ! му свакп шетач у лепоме руху, који је мож' да истом устао од свога посла, што га главом и намећу ради, морати изгледати као повлашћен беспосличар. Но како се може човек у таквим нриликама љуто да превари. Било је кијамет људиод висока соја и људи научника. који су што шта пута зажелелп, да се поставе у то стање, у коме су занатлије. Ево шта један Немац научник рече у једноме своме говору занатлијама: „Отворено вам нризнајем. да сам ваш сталеж не једаред признао за најсрећнији на свету и да сам поже.тео, да будем и ја то. што сте ви. Јест, одиста, ви сте такав сталеж, да вам човек мора и да завиди. Занимања су ваша таква, да ћете но њима, само акохоћете, постати и здравији и свежији, него остали, којима | је позив да морају из дана у дан само главом и намећу дараде. Ви и не знатеништа заонузависност, у каквој живи какав званичник, у најширем смислу те речи. Ви сте народ слободе, независна мишљења, који може боље него и ко да располаже са собом. који најслободније дишеи живи. За то и живите ви у свету веселости и радости. Ј колико је образованом човеку допуштено. ваш се живот ириближује понајвећма природи. Вн се у своме кругу не морате нимало да устежете; не морате да подмукло и дволично кријете осећаје своје; вас нико насвету не пресуђује по рукавицама и огрлицама; једном речју, ви можете живетн, како вам само срце заиште. Вас нико не нсмејава. ако уживате у природи, у својој нороднци. упростим песмама, у опште ако уживате у свему ономе, што нам може више. него и шта на свету. живот да заслади. Вас не срамоти никакав рад; бар нико не ће слеПи за вама раменима, ако пређете из једног круга у други. Друштво не тражи бог зна шта од вас; ако живите сами за себе. не ће вам ниео то за зло узети, ннко не ће налазити у томе охолости и узимати вас за окорела џимрију. Можете се веселити и радовати, кад вам јегод воља и како вам год заиште срце. Ви познајете хиљадама радости, што их тако звано Финије друштво не ће никад схватити у таквој нространости. никад познати у таквој дубљини. За то вам и остаје срце најпепо-