Glas naroda

Б32

3 А Н И М Љ И „Још у суботу 18. сент. бијаше се Дубровник грозничаво узбунио гласом о неком новећем боју између усташа и Турака бдизу Требиња. Ј недељу 19.септ. већ се по круговима устанку пријатељским прииоведало о великој нобеди, коју су усташи добили на Главском Долу. Ја одмах похитам на позориште, до Верна наколима. Иду11 за тим даље пуна четир сата, нештовећ и по помрчинн, .стигнем око 8 сати у стан бањанске чете или „дружине" како они називљу. Код капеле на Главском Долу налазио се главни стан. Испод два дрветапоредватре у наокругседиоје насљеднивојводабашански Максим Вачевић, главни вођа црногорских добровољаца Пеко Павловић, после капетани бањански, и то иоп Миле Ивочић, за тим Цветко Пејовић, Бако Бувишић, Раде Алексић и Буко Филиповић. Иза овог круга у наоЕоло сеђаху најстарији између усташа и поједини млађи љубопитници свега у скупу до 30 на броју. Поред ватре, у кругу војвода и капетана, према Бачевићу и Павловићу, будем но препоруци писма, које сам собом донео, позван да седнем. Деснопреда мном иоп Миле, на лијево Иавловићев брат Ерсто. Из преданог писма знали сууглавном стану штасам хтео. Најприје Иеко Павловић ирииоведи о боју дан прије. Тад иоп Миле изприча свој опис доста потанко. Замолим да ми се допусти да у јутру смијем прегледати бојиште, што ми свакако бје дозвољено. Тад као киша падаху на ме једно за другим различитапитањао Турцима.о консули о великим властима Сваки мој одговор даде новода дебати. По гдјешто усудих се и ја запитати. Одговарало ми с великом смотреношћу. Између осталога нисам могао јер мије савест тиштало, да не запитам зашто иогинулом непријатељу секу главу и нос. И на то ми је одговорено страшно јасно, да вам морам о тој егшзодизасебице писати. (Саопштено је у једном од пређашњих бројева овога листа. У) Истом око иол ноћи у недељу 19. септембра бијаше крај мојој аидијенцији код вођа страгане бањанске усташке чете. Да преноћим, бих на једно пол сата далеко место одведен к другој једној усташкој чети, коју су предводили војвода Љубибратић и оба капетана Лука Петковић и Рад€ Павловић и која је у боју од 18. о. м. била предња стража проти Требињу. Љубибратић ме је за овај мах немање уљудно примио као и у манастиру Дужи прије три недеље али се показа много мучаљивији, а уопће не бијаше за разговор. Под ведрим небом у једној рупи између стијена простре ми сламе поред своЈе постеље и на неколико минута по моме долазку зажели ми лаку ноћ. Влажна ноћна хладноћа пробуђиваше ме међу тим сваки час, а последњи пут око пет сати у јутру. И већ сам Љубобратић устане, а ја одох разгледати бојиште. Опроштаја ради походио сам на Орго у главном стану Максима Бачевића и Петра Пав-

В Е С Л И Е Е. ловића, а за тим ме Крста Павловић с неколико а других усташа одведе на бојно поље. Главски Дол је засеок, који се састоји од неколико гомила колиба, којесу на четврт сата једна од друге растурене. Лежи понајвише удолини, кроз коју се укрштава више планинских путања и пружа неколико подугачких дољача. Ј наоколо свуд је брдо до брда, Једно брдо, које се уза Главски Дол уздиже влада свима подаљима. Долине, које између ови брда леже управо су као неки котласти долови, које више или мање иовисоке колибице један од другог раздваЈају. Земљиште је пуно јаруга, па у свези с густи прастари шумарци тешко је и самим ондашњим људима туда пролазити. То све у скупу прави Главски до с његовом околицом као неки природом обкопан стан, при чем унутрашња брда сачињавају управо град, а спољашња опкопе. У овај природни планински град диже се 18 септ. по подне становништво из Требиња. Успех код манастира Дужи 30. августа Турке је очевидно занео, те су ову експедицију с иначе непојмљивом лакоумношћу предузели. Еао да иду на хајку на вукове, нојахаше аге и бегови на коњима рахат у планине. Регуларна војска сдваили четири топа растури се по природи земљишта у више малих чета без икакве међусобне свезе и без јединствена зановједништва. Еао оно гериле прије три недеље на равњу близу манастира Дужи, што бијаху нанред већ изгубљене, тако је сада и турска војска с регуларним ратоводством била у ових брда изгубљена. Усташи, истом с пљеном својим из Жабице и са друма дубровачко-требињеког дошавши у Главски до и од својих стража извјештени, да иду Турци из Требиња, заузму висове по брди проти Требињу, падигну на истима на врат на нос себи прсобране од наваљенн стијена те чекаху Турке, не палећи пушке, док се ови не растурише по планинском лабиринту. После кратке борбе из пушака јуриша једна усташка чета за другом, свака на најближи турски одјел сабљама и ханџари. Аге и бегови на коњи прођоше најгоре. Њих су по дољача њихови коњи изгазили и помлатили. Регуларна турска ин$антерија бијаше при првом јуришу с посједнутих висова поред све живе ватре принуђена натраг се повући. Повлачење се на скоро изметну сасвим у право бегање. Читаве чете низама бацаху оружје имољаху мидост. Усташи их све посјекоше. У највећем нереду бјежећи према Требињу сва је турска војска гоњена до Бавара, а усташи посјекоше све, које год сустигоше. К свему овоме још око 6 сати код Пољице, куд је Турцима ишла пруга за повлачење, стиже из Зубаца и предња стража Љубибратићеве чете, којупредвођаху добровољци Хубмајер и Петровић (некадаш&и аустријски частник, те задаше Турцима што је још заоетало.