Glasnik Skopskog naučnog društva

4 Гласник (Скопског Научног Друштва

из Скилице, у лепој развојној линији, увек све критичније. Први пут је писао опширније о Скилициним Хрватима и Сермону, сремском војводи, у својој расправи: Борба Јужних Словена за државну неодвисност у ХЛ виеку.. Тада ништа друго није умео с овим одељком из Скилице него — прегледати Луциуса. Све је примио из њега, чак и немогуће хипотезе о Сермону као неком хрватском бану. У својој знаменитој збирци: Посштепта |азгопае сћгоаНсае ремодит апбаџат Шизтапна није се изјашњавао шта мисли о Скилициним Хрватима, када је ово место прештампао и разјаснио колико је било најнужније. Али очевидно се већ тада ломио, није више стојао онако чврсто уз Луциуса као 1873. Исте године, када је изашла његова важна збирка извора за најстарију хрватску историју, 1877; била је у Југославенској Академији примљена и идуће године је штампана расправа (Симе Љубића: О Посавској Хрватској и златних новцих њезина задњега кнеза Серма (1018). (Он, наравно, гледа у Скилициним Хрватима Хрвате, а у Сермону хрватског бана и позива се не само на Луциуса, него и на Рачког, коме није могло бити мило ово демонстративно истицање његова имена у сасвим некритичној студији Љубићевој. Али Рачки није ипак онако жестоко напао на њ као што је учинио Ил. Руварац, који се исмехавао с Љубићевим незнањем и необузданим маштањем. Рачки га у први мах није директно ни апострофирао, када је поновно претресао Скилицине Хрвате у свом савесном саставу: „остррогез гегшт сћгоаНсатшт“ пред ХИП стољећем. Лепо се види, како се Рачки много бочио око овога места из Скилице. Чак је држао, да пре њега нико није ни долазио на мисао да у Скилициним Хрватима гледа Србе и сматрао свој корак смелијим него што је био. Јер, Рачки у тај мах или није знао или није имао на уму, да је Микоци сасвим јасно прогласио Скилицине Хрвате на овом месту за Србе, па је држао себе за првог коме је та идеја пала на ум. Зато је, ваљда, и износио веома опрезно, иако је одмах на почетку нагласио: „Овдје инди не одлучује само име“ и наставио: „Србија је прам западу међашила с Диоклеом или Зетом, с Травунијом и Хумом које су земље биле сада самосталне, сада у одвисности некој од српскога великога жупана, кано што то бијаше половином Х. стољећа. Па тек даље онкрај Травуније и Хума у подручју јадранскога мора простирала се је Хрватска. Имајући инди пред очима давну Бугарску, кано главну покрајину државе тога имена, и њезине западне границе, па положај Хрватске напрама Хуму, Травунији, Диоклеји и Србији, не би се могло рећи о њој т. |. о Хрватској, да је погранична била Бугарској. С тога много је складнији савез у оној приповести (Сцилицесовој, ако се узме, да је хтео рећи: Цару се предаде, покле си Бугарску покори, пограничан народ хрватски т. |. „“оу Зеро «ууос, оде 6ђ ха: Хроватиб жоћобо“, имајући за кнезове (%оусхта) два брата...“ јер имаде смисла, ако се узме, да пошто цар Басилиј освоји приедјел нишки и приштински побиеђене Бугарске, предаде му се и сусједна Србија у пориечју Рашке и Лима. С овим смислом стоји такођер у већем складу оно што код Георгија Кедрена односно код Сцилицеса слиеди.“" Но морао је споменути Љубића, када се опет бавио Скилициним вестима о догађајима после победе

цара Василија | над македонском царевином у својој одличној студији: Хрватска

прије ХИ виска." У њој је Рачки сасвим изменио своје раније мишљење о Сермону, на које се Љубић позивао, и признао да (Сермон није био хрватска поглавица.

(О Скилициним Хрватима, из овог одељка, није много расправљао, али је наглашавао, да „само име не неодлучује.“= Рачки је, како се види, сигурно више

: Бас Е., Вођа Јидић ЧЛомепа та фубаупи пеодијноз! и ХЛ меки. Бад ХХУ (1873), 212—4.

г Расја Е., Поситепја |изгопае сћгоансае ремодит апбаџат Шивфгапћа. Моп. зресЕ. азЕ. Зјаџ. тема. УП, 1877, 432—3.

з Рјиће 5., О Розаузкој Нгуајзкој 1 о зјанић поуећ пједпа хадпјеса Кпета Зегта (1018).

Када ХИП (1878), 107—48.

+ Бга., 111. 5 Бас: Р., „5епрћокез гегшт сћгоаНсактшт“ ргед ХИП зкођесет. Кад 11 (1880), 140—207. Бла., 169—70.

6 т Каси Е., Нимајзка ргје ХИП мека, оједе па хе бит ођзег ! пагод. Баа ТМ1 (1881), 68—140. в Бла., 122.