Glasnik Skopskog naučnog društva

7 Бедба п. заманиша у Срба средњеа века 58

— У нашим писаним споменицима, напротив, бедба се спомиње само као особит начин рада односно работања. У томе је разлика између средњевековне немачке Веде и наше средњевековне бедбе. Али и једна и друга указују на исти извор тј. на мољење — молбу. Зато се мора одати признање проницљивом духу ђ. Даничића, кад је и без много примера из дотле објављених хрисовуља, и без познавања данашње бедве запазио и дошао до претпоставке, да је стара бедба „била налик на мобу“. На основу изнетих чињеница о још очуваној бедви, међутим, сад се може са највећом поузданошћу сматрати, да је бедба у Срба средњеа века била исшо штшо је данас моба.

Питање може бити још о томе: да ли је садашња моба, како опрезно вели Ђ. Даничић, „може бити остатак“ од бедбе, — или је она (моба) као таква и по називу постојала кад и бедба. Молба односно моба у садашњем значењу спомиње се у познатим писаним споменицима први пут тек око 1720. год. у једној народној песми, записаној у ерлангенском рукопису. У њој се опева, како је сестра Милковића у селу Богатом скупила „многе жетеоце“:

(Саставила за шестдесет српа, Молба жање а она престање (пристаје)....'

Бедба, међутим, спомиње се на 400 година раније, први пут још 1300. год. у хрисовуљи краља Милутина, издатој манастиру св. Ђорђа код Скопља. Али та околност не може никако послужити као доказ, да назив молба, па и назив моба није постојао, ако не раније, а оно бар кад и назив бедба. Напротив, може се са највећом вероватношћу сматрати, да су та два назива за исти обичај постојали и у средњем веку, можда понегде и упоредо, али у сваком случају како где по појединим крајевима.

итање о времену постанка радног обичаја мобе додирнуо је код нас изрично — иако узгредно — само Драг. Лапчевић у чланку „Три радна народна обичаја“ (објављеном у „Тежаку“ за 1922, бр. 10). Пре њега је, истина, Светозар Марковић сматрао мобу као „сашријархалну установу“ односно као „патријархални обичај“, али се из тога не може изводити никакав поуздан закључак о старини мобе. Драг. Лапчевић, међутим, означио је доба постанка мобе много одређеније. По његовом мишљењу, „моба је постала у старо феудално доба, и корен јој је у обавезном кулучком себарском раду владаоцу, властели и манастирима“. Јер, вели, „кад је српски феудални режим пропао с пропашћу српске државе, настављен је обавезни кулучки рад, ангарија, Турцима: агама, беговима и спахијама; имућнијим и угледнијим Србима и манастирима се сад, уместо обавезним радом, помагало добровољним одзивима на молбу онога коме је требало помоћи молбом, помоленишом, мобом.“ — Ну цело то и такво тврђење далеко је од тога да се може сматрати тачним. Против њега говори постојање бедбе као мобе много пре пропасти српске државе. Али, баш кад би се бедби и оспорила истоветност са мобом, ипак се тврђење Драг. Лапчевића не би могло довести у склад са најприроднијим током развитка аграрно - правних односа у Срба пре освојења турског.

Најприродније, па стога и највероватније је, да су се обавезне работе подложних сељака господарима земље развиле из моба, а не обрнуто, да су мобе доцније постале из кулучарскога рада. Срби сељаци ни пре ни после досељења у садашње крајеве нису били сви редом подложни, већ су били, ако не сви, а оно већим делом слободни, па су понеки ту своју слободу успели да очувају и доџније, кад је феудализам ухватио најшире размере. Зар не би било оправдано претпостављати, да су се још онда слободни сељаци, а особито братственици драговољно спомагали међусобно и у раду, као што су морали притицати

: Ерланзенски рукобис старих српскохрват. народ. песама, издао Др. Г. Геземан (1925) стр. 209. Опевани догађај дешава се у северној Далмацији, где у срезу книнском сплитске области и данас постоји село Богатић (општина Промина). — Иначе, пре објаве ове збирке народ. песама молбу је споменуо и опширно опевао први пут Матија А. Рељковић у свом Саширу, објављеном 1762, у одељку У! под натписом Мобфа. '

# У напису „Србија на Истоку“ (Целокупна дела св. М], стр. 26 и 114).