Godišnjica Nikole Čupića

169

потиче од једнога певача. Црногорска се песма јасно двоји као обласна и племенска, песма, и пусте би речи говорио, ко би за њу тврдио, да је постала у Шумадији, или да је и шумадијска, за то што су и Црногорци и Шумадинци — Срби. Песме о устанку у Шумадији у почетку овога века, спевали су људи, који су и сами у устанку учествовали и као сурадници га познавали, и ако песму „Кад се шћаше по земљи Србији, ..< чујемо у најсеверозападнијем крају Хрватске, она тим неће престати бити ни српска ни шумадинска. Индијске приче из Панчатантре приповедају сви народи индојевропски тако, да су се многи критичари преварили, те их узимали међу оне старе ствари, по којима се доказује вајкадашња заједница индојевропска, али данас никоме и не пада на ум, да, им одриче ученим путем доказани индијски оригиналитет њихов. Француски конверсациони позоришни комади преводе се на све књижевне језике, па нити пада на ум Србима, да их зову „српским или Француским“, нити који год други народ то чини с њима, ма да их сви преводе и уживају.

С тога су голе новинарске Фразе, нити им је места у једној академичкој расправи, речи, које се читају у књизи г. Павића на стр. 1—92 о српском и хрватском. „Овдје ћу уз пут рећи — говори он на том месту — зашто ја и Вукове српске народне пјесме зовем хрватскими. Ја тога не чиним за то, што бих хтио рећи, да те пјесме нијесу српске, него за. то, што мислим, да су и хрватске. Народ хрватски и српски заузео је двије различите државе, иначе је тај парод једне крви, једнога језика и једних обичаја, па за то се и у једној и у другој земљи једнаком љубави његоваше и народна појезија. Вук својих пјесама (мислим овдје посљедње бечко издање) није сабрао у самој српској земљи; гдје је, од кога ли је сваку пјесму добио, тога није за многе забиљежио; па ко да онда узмогне ставити границу у његовој збирци, и казати : ово овамо је српско, а оно онамо хрватско. Ако Вукове пјесме пјевају много о Марку, ама Марка пјевају и Бугари и